Dubai, stari grad

Ono što upada u oči, naročito u delovima grada koji su izgrađeni u poslednjih deceniju-dve i gde dominiraju moderne višespratnice, jeste činjenica da ćete naići tek na poneku džamiju. Ne čuje se ni muslimanski poziv na molitvu pet puta dnevno.

Iako Dubai ima 500 džamija, one se uglavnom nalaze u „starijim“ delovima grada. Jedna takva u Al Satvi, izgrađena pre nekoliko godina, rađena je po ugledu na istanbulsku Plavu džamiju i nosi ime drugog kalifa Omara al Khataba.

Ostale na koje ćete naići, spolja su uglavnom u boji peska, uz reljefne ukrase, a vodiči će vam preporučiti da posetite Džumeira džamiju, koja jedina dozvoljava posete turistima i nemuslimanima. Ipak, “otvoreni autobus” tu nije naročito dobro organizovan, jer džamija otvara vrata za posete samo u 10 ujutru, što stižete isključivo ukoliko se nalazite u starim delovima grada – Deiri ili Bur Dubaiju. Doduše, u parku Bastakije, maloj naseobini nekadašnjih arapskih kuća i uskih ulica, moguće je zakazati samostalnu turu do Džumeira džamije preko organizacije koja se bavi zaštitom kulturnog nasleđa.

Ako odsednete u nekom od hotela izvan starog dela grada, kao što rekosmo, teško da ćete čuti imama u pet ujutru. No, provedite koji sat u Deiri i Bur Dubaiju i zaplahnuće vas glasan poziv s minareta sa svih strana. To se i meni desilo, nakon što sam zalutala između dva suka!

Načičkani Suk začina

Jeste da je tokom leta pravi poduhvat obići Suk začina ili Suk zlata, jer se oba nalaze na otvorenom, dugi i uski prolazi pijace tek su natkriveni, ali naoružajte se flašicama vode, naočarima za sunce, vlažnim maramicama i eventualno šeširom, jer je ovaj deo Dubaija šteta propustiti. Autobus vam staje kod Suka začina a, kako su nam objasnili, on je maltene spojen sa Sukom zlata, pa se činilo da neće biti problem prošetati se tih sat vremena.

Kako zakoračite u natkriveni prostor pijace, zaplahnu vas razni mirisi. Prodavci koji su se dotad rashađivali mašući novinama, ustaju kako primete turistu, a u izlogu njihovih radnji – začini svakojakih mirisa, boja i oblika! Cenkanje se, razume se, podrazumeva.

Ovaj arapski suk zavija u, čini se, bezbroj malih skretanja i uskih prolaza sa jedne i druge strane, u kojima se takođe nalaze prodavnice, kako začina, tako i svakakve druge robe, od zanatskih drangulija do svetlećih kineskih igračaka. I kad vam se čini da idete pravo, te da imate nekog pojma gde ćete izbiti kada konačno izađete iz daskama natkrivene pijace, ne čudite se što je upravo suprotno.

No, tu vas dočeka živo naselje gde većinom Azijati i Arapi žure svojim poslom uskim ulicama, automobili trube jer su im se na maloj raskrsnici upravo isprečila natovarena kolica koja mlađani Indijac, reklo bi se, ne može ni da mrdne…

Skrenete desno u još manju ulicu (što da ne, kad ste već tu), a tamo užurbani stanovnici prebacuju robu, istovaraju džakove začina ili povrća, poneki je seo na gomilicu tovara da odmori dušu. Pridruže mu se komšije, kolege, pa krene živi razgovor. I to sve dok sunce i dalje prži, a čini se i da će asfalt da se istopi na onih 45 stepeni!

Poziv na molitvu

Ponovo skrenete. Ova je ulica izgleda slepa… Tek poneki čovek progura kolica ili se kamiončić jedva udene ne bi li prišao bliže mestu istovara. Iz radnji i okolnih ulica već privlačite pažnju, jer turisti ovde retko zađu.

Dok su svi onako vredni i užurbani, dođe vam neprijatno što se svako malo osvežavate vlažnim maramicama, škljocate foto-aparatom i, evo, ispili ste i treću flašicu vode. Podignete pogled, a s prozora visi veš, suše se muške košulje na ofingerima… Očigledno ste zašli u naselje gde prevashodno žive Azijati, koji čine 75 odsto od nešto više od 80 odsto stranaca u ovom gradu. Škljocnete još jednom, pa pomislite da vam sigurno niko neće verovati da ste sve ovo slikali u Dubaiju!

Primetite da se prolaznici polako povlače. Pomislite da će da odmore u hladu, unutra uz klima uređaje, a onda se zaori, reklo bi se, sa svih strana, poziv na molitvu sa minareta!

Odzvanja u malim i zbijenim ulicama, načičkanim prodavnicama, robom, vozilima i ljudima, jedan poziv stiže drugi, mimoilaze se tek možda u sekundi, dolaze i sa leva i sdesna, odbijaju se o ćoškove i prolamaju nad betonom i kroz sparinu. Autentična atmosfera koja radoznalog turistu ostavlja bez teksta, zahvalnog što se na ovom mestu našao u pravo vreme!

„Grad zlata“ i blještavilo

Uz osmeh krenete dalje, ostavljajući poziv s minareta iza sebe, sve se slabije čuje – ne biste li izbili na neku veću ulicu. Rekoše vam da se iz Suka začina maltene ulazi u Suk zlata, ali u ovom lavirintu izgubite predstavu o tome u kojem se pravcu uopšte krećete, a kamoli da možete da računate na zdravorazumsku orijentaciju. U nekom momentu nazrete široki bulevar, pa vam ipak deluje kao bolja ideja da do Suka zlata odete okolo-naokolo, pa koliko god da je dalje, i iako je nesnosno vruće.

Već pri ulazu u suk, dočekaju vas zbijene juvelirnice, sve jedna do druge, prodavci koji se smeškaju, šarmirajući prolaznike da svrate u radnju. Zgrada na kojoj piše „Centar zlata“, turisti koji izdaleka zagledaju izloge, oni namereni da pazare već su unutra, jer imaju veći izbor i dobiće daleko povoljniju cenu od one kod kuće. I onda konačno ulaz u suk, drveni svod na kojem piše „Grad zlata“. Sa obe strane blješti nakit, nanizan u izlozima u izobilju, da ne znate gde biste prvo gledali. Ulazi se, cenka, pazari, žamor sa svih strana – pravi arapski suk!

Lavirint uličica

Ponese vas atmosfera, a ostalo vam je još i vode, pa zađete opet u nebrojene prolaze i hodničiće, pune vam oči one gužve i graje. I ulica po ulica…

Nekako smo opet izbili na ulaz u Suk začina! Kako – previše je vruće da biste se zapitali ili zabrinuli, nego se opet upustite u lavirint graje, ljudi, uskih ulica, kolone automobila.

Pitam jednu Arapkinju na ulici kako da izađem do metro stanice, a ona ljubazno objasni da nije sigurna da to u kraju “uopšte postoji“. Zahvalim se uz smešak…

Mladi Arapin odmara na džakovima, pa da oprobam sreću još jednom. „Izvinite, molim vas..“ On odmahne rukom uz šeretski smešak. „Samo da pitam za metro stanicu, ako biste mi rekli kuda…“ On blago pomeri belu heklanu kapicu na glavi, pa ponovo odmahne rukom. „Govorite li engleski?“ Usne mu se izviju u široki osmeh, ali opet dobih tek mahanje rukom. „Nema vajde“, pomislite, nasmejete se i vi najšire što možete, i put pod noge.

Kad sam već izgubila nadu da ću dobiti ikakvu pomoć od prolaznika, jedan Indijac je bio vrlo ljubazan, smeškao se i naginjao glavom levo i desno, i na engleskom s jakim akcentom objasnio da sam na pet minuta od metroa. Dakle, za pet minuta – klimatizovana stanica, pa će mi se i košulja možda odlepiti s leđa, moći ću slobodno da udahnem, a da dušnik ne priguši vrela vlaga… Ali, ipak pomislih – vredelo je svakog koraka i svake kapi znoja!

Sledeći: MUZEJ KAO ZABAVNI PARK (9)

Svi tekstovi SERIJE o Dubaiju